Jug Đorđević: Milutin Bojić postavio standard koji su kasnije rijetki dostigli

Jug Đorđević reditelj je iz Srbije čija će predstava “Gospođa Olga”, po tekstu Milutina Bojića, premijerno biti izvedena večeras sa početkom u 20 časova na Velikoj sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske.

Komad je koprodukcija ove kuće i Narodnog pozorišta iz Beograda, a u istom igraju Nela Mihailović, Ljubiša Savanović, Slađana Zrnić, Aleksandar Vučković, Iva Milanović i Smiljana Marinković.

Više o svemu, oči premijere, Đorđević je govorio za “Nezavisne”.

NN: Prvi put sarađujete s ansamblom Narodnog pozorišta Republike Srpske. Kakva iskustva nosite sa proba i da li je sve spremno za premijeru?

ĐORĐEVIĆ: Ovo je prvi put da sam profesionalno u Banjaluci. Radio sam 2017. godine nešto u Dječijem pozorištu Republike Srpske, ali to je bila studentska varijanta. Sada prvi put kao diplomirani reditelj, kao profesionalac, da tako kažem, radim u jednoj instituciji u Banjaluci. Jako sam se obradovao pozivu koji je došao odavde, zato što držim da je ovaj ansambl jedan od boljih u regionu. Još kada smo došli na ideju da to bude koprodukcija sa Narodnim pozorištem u Beogradu, s kojim sam već radio i postigao neke uspehe, mislim da je, iako će zvučati pretenciozno, recept za uspeh bio na putu.

NN: Danas su koprodukcije učestale. Koliko je to dobro?

ĐORĐEVIĆ: Mogu da govorim iz umetničke vizure. Iz produkcione ne znam, jer verovatno postoji puno izazova u spajanju dve države, dva grada, dva ansambla, da logistički glumci budu na istom mestu itd. Međutim, sa umetničke strane to je veoma plodonosno. Pored toga što se ansambli pojedinačnih pozorišnih kuća dobro poznaju, jer kod nas se i dalje neguje kolektiv, mislim da je s vremena na vreme dobro da se ta dobra krv malo promeša, da uđu neki novi elementi. Tada je koncentracija na višem nivou. Pri svakoj novoj nepoznanici vrlo ste oprezni, izoštre se sva glumačka čula, zato što je taj partner na sceni nov, a ne neko koga poznajete veoma dugo i poznajete njegov ili njen scenski habitus.

NN: Drama “Gospođa Olga” ima veoma zanimljivu istoriju. Tekst je napisan uoči Prvog svjetskog rata, a prvi put izveden tek krajem sedamdesetih godina prošlog vijeka. Šta je Vas privuklo ovoj, kako je zovu, građanskoj drami?

ĐORĐEVIĆ: Ja znam samo za četiri izvedbe. Koliko je tekst, zapravo, dobar, mislim da se preretko igra. To je, po Selenićevom mišljenju, naša prva građanska drama. Dijalog koji je Bojić napisao postavlja standard, koji su retki pisci kasnije dostizali. To je ono što je dramaturga Đorđa Kostića i mene, kada smo spremali tekst, iznova iznenadilo; koliko je taj dijalog živ, poslije sto i više godina. Put tog teksta, kao što ste i sami rekli, je veoma zanimljiv. Mi znamo da komad nikad nije završen i da je kraj, koji mi imamo, verovatno dopisao neko iz Narodnog pozorišta, tako da to daje još jednu intrigu komadu, jer mi ne znamo, kako bi ga Bojić zapravo završio. Sve izvedbe su bile, bar koliko sam ja mogao da ispratim, potpuno drugačije. Svaka je rađena iz nekog svog jedinstvenog ključa. Znam da je u praizvedbi u kojoj je Olivera Marković igrala naslovnu ulogu, akcenat bio na farsi, na tom komičnom elementu. Ostale izvedbe su se fokusirale na nešto drugo, mi smo takođe na nešto treće, što pokazuje koliko je tekst vanvremenski i koliko mu se može pristupiti iz različitih vizura.

NN: Milutin Bojić je živio svega 25 godina i njegovim ranim odlaskom srpska književnost, pa samim tim i drama, mnogo je izgubila…

ĐORĐEVIĆ: Da, što se tiče srpskog dramskog pisma, Bojić je sa tako malo godina ostavio mnogo toga u amanet. Ostavio je neverovatan zapis. Njegova jednočinka “Kraljeva jesen” bila je moj prvi izbor. Ponudio sam je pre “Gospođe Olge”, ali u razgovoru sa direktorima drama, došli smo do toga da bi “Gospođa Olga” bila bolja za ovu vrstu koprodukcije, jer “Kraljeva jesen” ima previše likova. Međutim, koji god Bojićev komad uzeli, vidite koji je on bio talenat da prepozna scenu i da piše za scenu. Mislim da ga to svrstava u pisce koji su nama ostavili univerzalne stvari, a u dramskom pismu univerzalnost je najvažnija, zato što univerzalan tekst opstaje kroz vreme. To potvrđuju klasici i mislim da je Milutin Bojić naš klasik.

NN: Prošle godine na Teatar festu “Petar Kočić” gledali smo Vašu predstavu “Ništa nećemo zaboraviti” ansambla Pozorišta “Bora Stanković” iz Vranja. Predstava je adaptacija dva romana Vere Cenić i moram priznati da za njenu vrlo potresnu priču nisam ranije čuo te da mi je predstava otvorila neke vidike…

ĐORĐEVIĆ: Hvala Vam, drago mi je da to čujem. Veru Cenić sam ja, kao vrlo mali upoznao. Ona je bila živa sve do 2020. godine i veoma često je posećivala pozorište, a pošto je moja mama glumica, i ja sam tamo vrlo često, još kao dečak, boravio. Tako sam je i upoznao, ali ni sam nisam znao ko je ona. Znam da mi je mama rekla da je ona bila na Golom otoku i tabu oko toga mi je odmalena bio intrigantan. Kada sam stasao i počeo da malo istražujem i kada sam pročitao njene romane, shvatio sam kolika je nepravda da se o tome gotovo ništa ne zna, pogotovo mi koji smo iz Vranja. Ona je žena koja se tu rodila, tu živela, na kraju i umrla i nekako sam smatrao da je dužnost da joj se odužimo i da se za njenu sudbinu čuje, pa sam tako i predložio upravi Pozorišta “Bora Stanković” da to radimo i drago mi je da je ta sudbina otišla dalje, u smislu da ste i vi u Banjaluci čuli za nju. Gostovali smo i u Beogradu i naišli na divne reakcije. Vera Cenić je ipak zvanično prava doktorka književnosti iz Vranja. Imala je svoj status u Vranju koji se, kako to inače biva sa našim sudbinama, zaboravlja. Mlađe generacije nisu imale pojma ni o Veri Cenić, ni o Golom otoku. Znam da su vranjanski gimnazijalci gledali predstavu i da su bili iznenađeni činjenicom da se tako nešto uopšte dešavalo. Zato je važno pričati o tim stvarima. Da se istorija ne bi ponavljala, potrebno je da se iznova podsećamo na neke stvari.

NN: Godinu ranije, trijumfovali ste i na Teatar festu u Banjaluci i na “Sterijinom pozorju” u Novom Sadu predstavom “Uspavanka za Aleksiju Rajčić”. Ove nagrade, pogotovo Sterijina, otvorile su Vam mnoga vrata?

ĐORĐEVIĆ: Zanimljiv je put “Sterijinog pozorija” i moje karijere, zato što sam ja sa svojom prvom predstavom, koju sam isto radio u Vranju “Kepler 452-b”, bio selektovan za “Sterijino pozorje”. To je bilo 2018. godine. Tu sam prepoznao šta znači afirmacija, a to je da su neki ljudi čuli da je neki mladi reditelj Jug bio na “Sterijinom pozorju”. Osim te predstave, u tom trenutku nisam imao ništa drugo da me preporuči bilo gde. Kasnije sam pozivan na “Sterijino pozorje” sa “Flekama” iz kraljevačkog pozorišta, gde je Aleksandra Arizanović ponela nagradu za najbolju mladu glumicu i treća sreća je bila “Aleksija”, kada smo odneli priličan broj nagrada. Imam zanimljiv odnos prema svim tim nagradama, zato što u većini odbijam da budem u žirijima, a veoma često me pozivaju, jer i dalje ne mogu da prelomim kako to mi jedni druge ocenjujemo. Kompleksno mi je i dalje to u glavi i prema nagradama imam ambivalentan odnos, ne mogu lako da se odredim.

NN: Nakon “Sterijine nagrade” boravili ste u Njemačkoj, a još kao srednjoškolac bili ste u Americi. S kakvim ste se tamo “pozorišnim školama” susreli?

ĐORĐEVIĆ: U Americi sam malo spoznao šta znači kapitalistički odnos prema teatru, a to je da je fokus na zabavi i na pravljenju novca. Imate cijelu industriju mjuzikla i bio sam član dve ili tri produkcije mjuzikla. To je bilo vrlo zabavno, jer sam ja u tom trenutku bio još srednjoškolac, ali ne mogu da kažem da me je američko pozorište posebno privuklo. Sa druge strane, kada sam bio u Berlinu, a to je bilo prošle godine baš u ovo jesenje vreme, imao sam spoznaju da, kada je pozorište cenjeno u društvu, okupira veći prostor od onoga što je kod nas slučaj. Onda vidite kako je odnos prema svemu tome značajniji i kako se produkcijski ulaže mnogo više. To je potpuno normalno, jer je Nemačka bogatija zemlja. Tu sam imao priliku da pogledam neke produkcije, koje prosto mi sa ovakvim budžetima nemamo priliku da izvedemo. I ranije sam znao, ali sam se sad uverio, da mi kao reditelji na ovim prostorima često sebe autocenzurišemo i pravimo kompromise zbog produkcionih uslova, tako da neke naše ideje ispaštaju zbog svega toga. Naravno, pozorište se može napraviti od štapa i kanapa, ali ne mora uvek.

NN: Kada smo kod produkcionih uslova, pročitao sam negdje da ste rekli da Beograd ne smatrate za meku pozorišnog života u Srbiji. U kojoj mjeri filmska industrija odvlači glumce iz beogradskih pozorišnih kuća?

ĐORĐEVIĆ: Hvala vam na ovom pitanju, zato što je to jedan veliki problem koji se ne rešava. Zbog hiperprodukcije, pre svega televizijskih serija i filmova, u poslednjih pet godina u Beogradu je pozorište mnogo ispaštalo. To nije bio slučaj sa mojim predstavama, ali znam da su se neke podele sklapale, tako da su se glumci prvi put na sceni viđali na pretpremijeri, što je prilično poražavajuće za ceo taj proces. Opet, sa druge strane, kako da vam kažem, ekonomski uslovi su takvi. Vi ne možete nekom glumcu, koji će za dva snimanja dobiti tri pozorišne mesečne plate, reći da ne može tamo da ide. To je sve jedno vrzino kolo. Mislim da se time nikom ne bavi, a ne znam ni kako bi se pozabavio, jer standard je takav kakav jeste, plate su takve kakve jesu i prosto svako ide trbuhom za kruhom.

Nezavisne novine