Често се запитам да ли смо свјесни шта имамо.
Колико нас, док пролазимо Српском вароши, размишља да ходамо истим улицама којима су прије више од једног вијека ходали Крсмановићи, Параноси, Уљаревићи, Ковачевићи, Јанчикићи, Прњатовићи, Ћеловићи, Божичковићи, Бобаревићи, Костићи, Којдићи, Јаковљевићи, Максимовићи, Митровићи и многе друге породице које су оставиле неизбрисив траг у историји Брчког?
Вјероватно врло мало.
А управо су ти људи створили оно што данас зовемо Српска варош. Нису је створили преко ноћи, нити ју је неко други изградио умјесто њих. Својим радом, трговином, занатством, добротворством и љубављу према свом народу градили су овај дио града деценијама.
Овдје није био само трговачки центар. Овдје се живјело, учило, стварало и остављало потомству.
Овдје је 1857. године подигнута зграда Српске школе, једна од најзначајнијих српских школа у Босни тога времена. У њој је од 1860. до 1863. године учитељ био Васа Пелагић, један од највећих српских просвјетитеља XIX вијека. Замислимо само колико је генерација прошло кроз ту школу и колико је она значила српском народу у Брчком.
Недалеко од ње уздизала се Саборна црква Успења Пресвете Богородице, а око ње су се развијали духовни, просвјетни и културни живот. Из ових улица поникли су Српско православно црквено пјевачко друштво „Вијенац“, Друштво за помагање Срба ђака из Босне и Херцеговине „Просвјета“, соколски покрет, читаонице, добротворна друштва и бројне националне иницијативе које су обликовале живот Брчког.
А онда се сјетим Љубомира Крсмановића, Васиног ученика. Човјека који никада није заборавио одакле је поникао.
Још 1897. године, заједно са супругом Олгом Крсмановић, своју родну кућу и врт у Српској вароши поклонио је Српској православној црквено-школској општини у Брчком. Није то био обичан поклон. То је био аманет.
У писму којим је пропратио своју одлуку написао је да је у тој кући „угледао свијета“ и почео да дише „потпуно патријархалним, али мени тим милим српским духом“. Зато је своју родну кућу и врт даровао да „на вјечна времена остану“ власништво Српске православне црквено-школске општине, као успомену на своје родитеље Ристу и Петру Крсмановић.
Али није желио само да остави зграду. Желио је да у њој живи идеја.
Писао је да му је Српство одувијек било најмилије и да жели да се оно „не само одржава, већ и снажи“. Вјеровао је да је жена, односно мајка, најпоузданији стуб народа, па је пожелио да се у његовој родној кући оснује Виша српска дјевојачка школа, у којој ће се „српске кћери узгојити у српском, а не у страначком духу“.
На крају је записао реченицу која и данас звучи као завјет: „Школа ће служити као расадник узвишеног и племенитог у нашем милом народу.“
Колико је само љубави према родном граду стало у неколико реченица. А ни ту није био крај.
У свом тестаменту из 1913. године брчанска имања оставља дјеци свога рођака Ђорђа Бобаревића, а након смрти супруге Олге највећи дио свог богатства завјештава Српској војсци, да служи одбрани отаџбине. То говори какав је био човјек и како су размишљали људи тог времена. Богатство није било циљ. Било је средство да се помогне свом народу.
Љубомир и Олга Крсмановић нису били једини задужбинари Српске вароши. И Стеван Ковачевић је своју имовину завјештао Српској православној црквено-школској општини ради оснивања Фонда за Српску православну народну школу у Брчком. То показује да задужбинарство није било изузетак, већ дио духа Српске вароши – мјеста у којем су имућни грађани сматрали да је њихова дужност да својим богатством помогну школовање и просвјећивање будућих покољења.
И онда се човјек запита…
Шта смо ми учинили са оним што су нам оставили?
Хоће ли неко за педесет или сто година рећи да смо били генерација која је сачувала Српску варош или генерација која је дозволила да нестане њен дух?
Не мислим да је потребно правити нешто грандиозно. Али мислим да је крајње вријеме да почнемо.
Да Српској вароши, гдје год је то могуће, вратимо калдрму. Да обновимо старе фасаде.
Да означимо куће Крсмановића, Параноса, Уљаревића, Ковачевића, Јанчикића, Прњатовића, Ћеловића, Божичковића, Бобаревића, Максимовића, Јаковљевића, Костића, Којдића и других заслужних породица.
Да поставимо табле које ће причати причу о Српској школи, Васи Пелагићу, Саборној цркви, Задужбини Љубомира и Олге Крсмановић, Задужбини „Стевана, Миливоја и Владимира Ковачевића“, пјевачком друштву „Вијенац“, Соколском друштву и свему ономе што је Српску варош чинило препознатљивом.
Да сваки Брчак (Брчанин), али и сваки гост нашег града, зна да није дошао у обичну улицу, него у мјесто које је вијековима било срце српског духовног, културног и привредног живота у Брчком.
Европски градови поносно чувају своја стара градска језгра. Калдрма, старе фасаде и историјске табле нису украс. Оне су доказ да један народ поштује своје претке.
Зашто и Брчко не би урадило исто?
Зашто Српска варош не би постала препознатљива амбијентална цјелина, на понос свих грађана Брчког, без обзира на то ко су и одакле су?
И на крају, једно питање које не тражи свађу, него одговор савјести:
Да ли некоме смета васкрсење Српске вароши?
Не васкрсење против било кога. Не васкрсење које било шта одузима. Већ васкрсење које враћа сјећање. Које чува историју. Које поштује претке. Које показује да знамо ко смо и шта су нам они оставили. Јер Српска варош није само прошлост. Она је завјет.
Завјет који су нам оставили наши преци.
И није наше да га мијењамо, него да га сачувамо. Да му вратимо достојанство. Да му вратимо калдрму. Да му вратимо душу.
И да га, богатијег него што смо га затекли, предамо онима који ће једног дана ходати истим овим улицама. Само тако ћемо показати да смо били достојни аманета који смо примили.
Славиша Ћурић дипл. оец., архивист/nula49.com
