Do sada je pogled Pekinga na naše ekonomske odnose bio izrazito pragmatičan, definisan na tržišnom mehanizmu i maksimizaciji profita, a da bi uzajamne relacije bile dugoročne, od suštinskog je značaja da se da dodatni prostor manjem partneru, piše Kompas.
Zahvaljujući ogromnom suficitu u spoljnotrgovinskoj razmeni roba sa svetom, Kina akumulira fascinantna finansijska sredstva, koja koristi za subvencije, infrastrukturna ulaganja, istraživanje i razvoj, ali i strane direktne investicije i kreditiranje stranih vlada i njihovih projekata, piše za Kompas Bojan Stanić, pomoćnik direktora za strateške analize Privredne komore Srbije.
Kina je u jednom periodu pokušala da ekonomski rast bazira na rastu unutrašnje potrošnje, što je imalo ograničenja, s obzirom na to da, i pored vrtoglavog rasta kineske privrede u poslednjih nekoliko decenija, nije uspela da izgradi snažno potrošačko društvo zapadnog tipa.
Razlog za to je relativno nizak dohodak po glavi stanovnika, blago iznad svetskog proseka, te se većina analitičara slaže da je Kina u takozvanoj “zamci srednjeg dohotka” (middle income trap), tj. da struktura privrede, demografske i prirodne karakteristike zemlje, ne dozvoljavaju brži rast kupovne moći i standarda, bar ne u smislu bržeg dostizanja proseka Grupe 7.
Ukoliko se pogledaju firme u Srbiji sa većinskim kineskim kapitalom, njih je blizu 2.000, ali prvih 20 kompanija zapošljava blizu 75% od ukupno 27.000 zaposlenih radnika u firmama, koje su osnovane kapitalom iz Kine.
Poučeni tim iskustvom, kreatori kineske ekonomske politike su se opredelili za nastavak jače orijentacije na spoljnu trgovinu, odnosno izvoz, pokušavajući da kroz veću konkurentnost i više učešća na međunarodnom tržištu kreiraju osnove za dugoročni rast domaće tražnje na osnovu većeg dohotka po stanovniku, koji bi se kroz redistributivnu i socijalnu politiku zemlje osetio kod što većeg procenta populacije, tj. domaćih potrošača.
Jedna od stavki porasta kineskog globalnog značaja jesu i strane direktne investicije, koje se posebno vide na primeru Srbije. Vremenom je Kina postala drugi najznačajniji spoljnotrgovinski partner i jedan od najvećih investitora. Rast ekonomskih odnosa sa Kinom je veoma uticao na povećanje autputa, odnosno bruto domaćeg proizvoda (BDP), ali je razvoj ekonomskih odnosa sa mnogih aspekata upitan i zaslužuje dublju analizu.
Naime, neto priliv stranih direktnih investicija iz Kine u periodu 2016-2025 je premašio sedam milijardi evra, ali su one uglavnom završile u rudarstvu, građevinarstvu i nižoj fazi prerade u automobilskoj industriji. Ukoliko se pogledaju firme u Srbiji sa većinskim kineskim kapitalom, njih je blizu 2.000, ali prvih 20 kompanija zapošljava blizu 75% od ukupno 27.000 zaposlenih radnika u firmama, koje su osnovane kapitalom iz Kine.
Među tih najvećih 20 kompanija, gotovo sve su iz oblasti rudarstva i građevinarstva, dok je jedna aktivna u proizvodnji delova i opreme za motorna vozila.
Kineske kompanije su ujedno i najveći izvoznici iz Srbije, a konkretno se misli na Zijin, koja se bavi eksploatacijom, preradom i izvozom rude bakra iz rudarsko-topioničkog basena Bor. Jedan od velikih izvoznika je i HBIS GROUP, u čijem je vlasništvu železara u Smederevu, ali je njen kapacitet proizvodnje i izvoza značajno smanjen uvođenjem kvota na uvoz čelika od strane briselske administracije.
Naravno, postoje i firme koje su formalno osnovane investicijom iz drugih država, ali je u suštini kineski kapital u njima, kao što je slučaj sa Linglong, proizvođačem automobilskih guma iz Zrenjanina. U pitanju je kompanija za koju se navodi da je osnivački kapital stigao iz Holandije, što je čest slučaj za mnoge investitore, zbog povoljnog holandskog poslovnog ambijenta, pa tako ispada da je Holandija najveći investitor u Srbiji, što je ipak više formalno.
Pomenuta kompanija je pod sankcijama SAD-a, odnosno onemogućен joj je izvoz na američko tržište, koje je za nju, u periodu od pokretanja proizvodnje u Srbiji, bilo najznačajnije.
Gajeći oprezni optimizam na nedavnim kontaktima između SAD i Kine, kao i pokušaje EU da pronađe novi “modus operandi” sa drugom privredom sveta (po nominalnom BDP-u), očekuje se relaksacija odnosa i to je period koji treba da bude iskorišćen od strane Vlade Srbije, kako bi se na osnovu Sporazuma o strateškom partnerstvu i Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kinom, revidirali ekonomski odnosi, uz uvažavanje interesa nesrazmerno slabije strane.
Naime, neophodno je povećati učešće domaćih mikro, malih i srednjih preduzeća u lancima snabdevanja kineskih investitora, posebno kada su u pitanju velike kompanije. Do sada je pogled Kine na ekonomske odnose sa Srbijom bio izrazito pragmatičan, definisan na tržišnom mehanizmu i maksimizaciji profita, a da bi uzajamne relacije bile dugoročne i održive, od suštinskog je značaja da se da dodatni prostor manjem partneru.
Takođe, očekivanja su da u periodu pred nama konačno dođe do većeg priliva investicija dodate vrednosti, posebno onih koje su manje resursno intenzivne, a više naučno-tehnološki intenzivne.
Ne treba zaboraviti ni činjenicu da u svim kompanijama, pa i onim osnovanim kineskim kapitalom, uslovi rada treba da budu kvalitetni, u skladu sa domaćim zakonodavstvom i evropskim standardima zaštite zdravlja na radu.
Očekivanja su da u periodu pred nama konačno dođe do većeg priliva investicija dodate vrednosti, posebno onih koje su manje resursno intenzivne, a više naučno-tehnološki intenzivne.
Na kraju, ali i ne najmanje bitno, za održivost ekonomskih odnosa sa Kinom, potreban je i odgovarajući geopolitički ambijent, koji bi trebalo da bude tolerantniji na slobodnu trgovinu, bilateralne odnose i transfer tehnologije, strana ulaganja, međudržavne kredite itd. Procena je da će eventualna relaksacija u odnosima Vašington–Peking ipak biti ograničena do sledeće tenzije između dve ekonomske super-sile, a da u takvom razvoju situacije pred novo preispitivanje saradnje sa Kinom dolazi i EU.
Međutim, Brisel bi trebalo da ima u vidu istrajnost na politici podizanja ekonomske autonomije, što znači i slobodu, ili bar autonomnost u određivanju privrednih interesa i dizajniranju bilateralne saradnje sa vodećim ekonomijama, uključujući i kinesku. To što Kina naizgled nezadrživo napreduje ka mestu najveće privrede sveta, ne mora da znači slabost za Evropu, pa ni za SAD, jer iako se često želi nametnuti zaključak da je međunarodno tržište “igra sa nultom sumom”, u kojoj da bi jedan napredovao, drugi mora da nazaduje.
Postoji i argumentovano mišljenje da su globalni ekonomski odnosi u stvari “igra sa sumom plus”, odnosno da svi akteri mogu ostvariti napredak, ukoliko postoji razumevanje da svaka zemlja ima određene komparativne prednosti, koje se mogu materijalizovati i pretočiti u izvore rasta i razvoja.
b92
