Možemo početi sumnjati u iskrenost političara u BiH da li stvarno žele evropski put, jer ono što se svakodnevno radi nije u skladu s onim što se govori, rekao je Alfred Granas, ambasador Njemačke u BiH, u intervjuu za “Nezavisne”.
Referišući se na nedavni intervju Luiđija Soreke, ambasadora EU u BiH, koji je takođe našem listu iznio slične konstatacije, Granas je rekao da bi građani mogli da biraju političare koji će BiH stvarno voditi ka Evropi i upozorio da zbog nesprovođenja reformi novca neće biti za brojne projekte.
“Oni taj novac oduzimaju ljudima u ovoj zemlji. Oduzimaju ga bolnicama, putevima, školama, penzijama i šalju ga Albaniji, Crnoj Gori i Sjevernoj Makedoniji. Ja to ne razumijem”, rekao je Granas.
NN: Gdje smo kada je u pitanju proces izbora novog visokog predstavnika?
GRANAS: U toku su intenzivni napori da se to pitanje riješi. Zvanično imamo italijanskog kandidata i francuskog kandidata. I, jednostavno se mora tako reći, sve ukazuje na to da ni za jednog od njih neće biti konsenzusa. A taj konsenzus mora biti pronađen u Upravnom odboru PIC-a među onima koji još učestvuju u njegovom radu. Usput rečeno, oni koji više ne učestvuju ne mogu se ni žaliti što onda nisu dio konsenzusa. Za nas je jasno da budući VP mora biti evropski kandidat, dakle iz države članice EU. U toku su intenzivni napori, u koje se sada veoma snažno uključila i Njemačka, kako bi se ova situacija riješila i kako bi uskoro bio predstavljen zajednički evropski kandidat koji nije nijedan od ova dva sadašnja kandidata. Kada će to tačno biti – teško je reći, jer je riječ o pregovaračkom procesu. Naravno, o tome će se prethodno razgovarati i s drugim članicama Upravnog odbora i nadamo se da će taj kandidat, ili kandidatkinja, jer još ništa nije odlučeno, zaista dobiti potreban konsenzus.
NN: Kada bi se to moglo desiti? Uskoro?
GRANAS: Uskoro je prilično fleksibilan pojam jer ne mogu tačno reći kada će pregovarački proces biti završen. Uz to, naravno, treba reći da ovakve stvari uvijek najbolje funkcionišu kada se o njima ne raspravlja previše javno. Zato mislim da možemo imati razloga za nadu da će se to uskoro dogoditi. Kada tačno – teško je reći.
NN: Evropljani su uvijek bili skeptični prema OHR-u, dok su Amerikanci govorili da nam je OHR i dalje potreban. Kako se sada sve to preokrenulo?
GRANAS: Mislim da tu postoji nekoliko osnovnih činjenica… Prvo, kada je riječ o pitanju da li nam je potreban visoki predstavnik ili nije, koliko ja mogu procijeniti, a nije mi poznato ništa drugačije, među svim članicama Upravnog odbora PIC-a postoji konsenzus da je institucija visokog predstavnika i dalje potrebna. Naravno, postoje različita tumačenja, a postojala su i ranije, o tome koliko taj visoki predstavnik treba da bude proaktivan. Mislim da je relativno jasno da bonska ovlaštenja zaista treba koristiti samo onda kada više nema drugog izlaza iz situacije koja ugrožava stabilnost. Ne može se sve rješavati bonskim ovlaštenjima. Ovdje političke elite ipak moraju same donositi najveći dio odluka, kroz dijalog i pronalaženje konsenzusa ili većine. Tako to vide i SAD. Mislim da se s novom američkom administracijom ipak nešto promijenilo. To se može otvoreno reći, jer time nikoga ne vrijeđamo: interes SAD se promijenio. Fokus je sada više na ekonomiji i investicijama, a mnogo manje na izgradnji države. To je i zvanična politika – da se time više ne žele baviti, pa je samim time prirodno da im je prihvatljivija nešto ograničenija ili uzdržanija uloga visokog predstavnika. Evropljani su, u različitoj mjeri, i dalje veoma zainteresovani za to. Možda više nije riječ o izgradnji države, ali visoki predstavnik može igrati važnu ulogu kao stabilizujući faktor u procesu evropskih integracija. A upravo je to ono što nas Evropljane zanima: da se taj proces nastavi i da idemo naprijed.
NN: Ali koliko je OHR spojiv sa članstvom BiH u EU? I tokom pregovora teško mi je zamisliti da postoji takva funkcija dok su u toku ozbiljni pregovori između suverene BiH i EU.
GRANAS: Kada taj pregovarački proces, nadamo se uskoro, zaista bude uspostavljen, naravno da će doći trenutak kada ćemo moći reći: “Sada je proces tako postavljen, postavljene su bankine s lijeve i desne strane, pravac je jasan”, i tada je došlo vrijeme da se funkcija visokog predstavnika ukine. Ali mislim da treba biti oprezan. Dok još nismo došli do tačke u kojoj pregovarački proces praktično može ići samo u jednom pravcu, iskustvo nas je, nadam se, nečemu naučilo i dobro je imati malu sigurnosnu polugu. Mislim da se može reći da, kada pristupni ugovor bude u potpunosti ispregovaran, više ne može postojati visoki predstavnik.
NN: Da li je prejaka formulacija da je period nakon izbora zaista posljednja šansa za evropski put BiH? Možemo li sebi priuštiti još četiri godine ovoga što gledamo sada?
GRANAS: Formalno gledano, ne postoji neka tačka na kojoj će neko reći sada je gotovo. Ali, naravno, jasno je da ovo već veoma dugo traje. Ako se uskoro proces ne postavi tako da ide u pravom smjeru, mislim da će strpljenja biti sve manje na obje strane. Isto važi i za stanovništvo ovdje. Ako međusobna frustracija bude rasla, neće postojati neki formalni trenutak u kojem će neko reći: “Ako pregovori ne počnu sljedeće godine, onda je gotovo”. Ali faktički će se neka prelomna tačka morati desiti, i zato su ovi izbori izuzetno važni. Oni zaista odlučuju o tome kakva će biti politička konstelacija i da li će političko vođstvo preuzeti ljudi koji zaista žele u EU. Malo-pomalo, može se početi sumnjati u iskrenost političara ovdje, kao što je naš prijatelj Luiđi rekao u vašem intervjuu (Luiđi Soreka, ambasador EU u BiH). Počinjemo pomalo sumnjati da je vladajućim elitama u ovoj zemlji zaista cilj da BiH uđe u EU jer svakodnevno vidimo da ono što se radi, ili ne radi, nije u skladu s onim što se govori.
NN: Inače, čini mi se da je ovo prvi put da diplomate otvorenije govore ono u šta su možda i ranije sumnjale, ali nisu to tako otvoreno govorile – da možda naši političari zapravo i ne žele u EU, iako stalno govore da žele.
GRANAS: I to može biti simptom sve manjeg strpljenja. Jednostavno konstatujemo šta se dešava. Vidimo i da ovdje postoje poslovni modeli koji možda bolje funkcionišu ako nema toliko vladavine prava, transparentnosti i EU. Zato je važno da građani shvate da su vrata EU otvorena, ali kroz njih morate proći sami. Ljudi koji treba da vas provedu kroz ta vrata jesu oni koje birate na izborima. To je tako jednostavno i jasno.
NN: Problem je što građani radije odluče da sami odu u EU nego da čekaju da ih političari tamo odvedu.
GRANAS: Mi Nijemci smo imali izreku iz vremena njemačkog ujedinjenja: “Ako D-marka neće doći nama, onda ćemo mi otići njoj”. To su tada govorili ljudi na istoku Njemačke. I ovdje je zapravo slično. Nažalost, mnogi kažu: “Ako EU neće doći nama, onda ćemo mi jednostavno otići u EU, jer imamo tu mogućnost”. Ali nemaju svi tu mogućnost. I to, po mom mišljenju, nije sasvim pravedno. I nije pravedno ljudima oduzeti mogućnost da EU dođe njima, zajedno sa povećanjem blagostanja koje članstvo donosi. Da li je pravedno ljudima ovdje oduzeti dvije milijarde maraka, odnosno oko milijardu evra? To je novac za bolnice, puteve, škole i još mnogo toga.
NN: Da li su te milijarde zaista trajno izgubljene?
GRANAS: Ne kompletno, to ide postepeno, odnosno vezano je za određene rokove…
NN: Ali ovih 300 miliona, koji se sad spominju?
GRANAS: To je izgubljeno.
NN: Izgubljeno?
GRANAS: Izgubljeno. Taj novac je mogao biti iskorišten, ali sada ga više nema. A do kraja godine prijeti gubitak još većeg iznosa. To treba zaista ponukati ljude da se zamisle: šta rade političari koji nisu u stanju da donesu te ne baš tako teške reformske odluke da bi dobili evropski novac. Oni taj novac oduzimaju ljudima u ovoj zemlji. Oduzimaju ga bolnicama, putevima, školama, penzijama i šalju ga Albaniji, Crnoj Gori i Sjevernoj Makedoniji. Ja to ne razumijem.
NN: Danas ste u Banjaluci, širom zemlje razgovarate s našim političarima, novinarima… Kakav je Vaš osjećaj, hoće li stvari ipak krenuti naprijed? Postoji li nešto što nam daje razlog za nadu?
GRANAS: Kako se kaže, nismo optimistični, jer bi to bilo naivno, ali imamo nadu. Naravno da se stvari mogu promijeniti i da možemo krenuti naprijed. Kao što sam rekao, važno je ljudima reći: “Izađite na izbore”. Morate glasati, jer svako ko ne glasa automatski glasa za osobu koja je za njega najgora, ili koju najmanje želi. Rekao bih da je to rezultat kada ne izađete na izbore.
Nezavisne.com
